Jel se sećate svoje omiljene igračke kada ste bili mali?
Koja je sada vaša omiljena igračka? Koliko vas ona košta?
Omiljena igra sa omiljenom igračkom
Kada smo bili mali često smo se igrali sa našom omiljenom igračkom. Umeli smo da izgubimo osećaj za vreme (ako smo ga uopšte imali). Proleteli bi sati kao treptaj oka. Ako je tu bilo još i neko društvo sve je bilo još lepše. Ponekad bi došlo do neke svađe, ali sve je to bilo prolazno i vrlo brzo se toga ne bi ni sećali.
Igračka važnija od igre
Prvi ozbiljniji problemi su počeli kada smo poželeli da imamo igračku koju neko drugi ima i kada smo počeli da se takmičimo ko ima lepšu igračku. Tada je u nama počeo da se gasi onaj kreativni um koji je smišljao sve one igre oko igračke i počeo da preovladava takmičarski um. Takmičarski um je vremenom obesmišljavao igru i prebacivao fokus na igračku. Postalo je važnije da igračka bude veća, lepša, bolja … od igračaka koju su drugi imali. Postali smo polako ljubomorni i zavisni zbog toga što nemamo igračku koju neko drugi ima. Počeli smo da mislimo da je njihova igra zbog te igračke bolja od naše igre.
Igračka kao teret
I tako, jednog dana, probudili smo se kao odrasle osobe. Svakoga dana gledamo u tuđe igračke i sve manje obraćamo pažnju na naše igračke i na to kakvu igru oko njih možemo da napravimo. Počeli smo da kupujemo i neke igračke samo zato da bi drugima pokazali da smo bolji od njih. Te igračke su sa odrastanjem postale sve veće i veće i sve su nas više koštale našeg vremena. Zbog tih igračaka smo počeli da radimo i ono što ne volimo, samo zato da bi mogli sebi da priuštimo još jednu, još lepšu, još veću igračku. Te igračke bi nam onda postale teret zbog koga moramo još više da radimo kako bi otplaćivali rate kredita. Igre oko igračaka gotovo da više i nema. Odjednom u njima se više ne uživa. Nema se vremena ni za šta. Ono malo preostalog vremena potroši se na gledanje tuđih igračaka i na razmišljanje o tome kako oni koji ih poseduju imaju bolju igru oko njih.
Igra = Život
Zamenite u prethodnim rečenicama igračke sa novim telefonima, laptopovima, računarima, automobilima, kućama, stanovima i slično, a igru sa životom i dobro razmislite da li i gde sebe u tome pronalazite. Da li ste uzeli kredit za malo veći automobil, malo veći stan, malo veći i bolji telefon, odlazak na malo skuplje letovanje i slično? Jeste li nešto od toga uradili zbog sebe ili da bi sebe prikazali u “boljem” svetlu? Poznajem dosta ljudi koji su sebe stavili u dužničko ropstvo kako bi se pokazali ili dokazali drugima. Potrošili su mnogo više na slici o sebi, nego na sebi kako bi nekoga zadivili. Možda ste ovih dana baš videli sliku sa njihovog “provoda” na nekoj vama zanimljivoj destinaciji ili ste videli njihovu objavu sa novim automobilom. Možda ste baš na njih malo ljubomorni što imaju bolju igračku. Istina iza te slike je da će narednih 11 meseci raditi od jutra do mraka kako bi otplatili to letovanje ili mnogo duže kako bi otplatili taj automobil. Istina je da kada bi znali njihovu igru nikada ne bi hteli da je igrate.
Setite se ove priče kada budete poželeli neku tuđu igračku ili kada budete spremni da se odreknete igre kako bi došli do igračke kojom bi zadivili druge.
Igraj svoju igru
Da se razumemo, ova priča nije vezana za one pogrešno naučene ili interpretirane priče na našim prostorima o bogatima i siromašnima. I na tom planu istina je suprotna od one koje smo naučili. Istinski bogati ljudi ne kupuju igračke kojima bi zadivili druge, to rade oni koji žele u očima drugih da izgledaju bogatije. Istinski bogati ljudi igraju svoju igru i onda kada nemaju ni jednu igračku i kada nemaju podršku za svoju igru. Njihov kreativni um stalno nadograđuje i poboljšava igru. On ni jednog trenutka nije isključen. Nove igračke kupuju samo onda kada im zaista trebaju i kada mogu da poboljšaju njihovu igru, tj. život. Nove igračke kupuju tek onda kada ta kupovina ni na koji način ne umanjuje njihovu igru.
